Prevodilac danju, prevodilac noću...

            Ne znajući više gde i kako bi se informisao o događanjima kod nas a i šire, otvorim pre neki dan „021 - Novosadski informativni portal“. To mu, u stvari, dođe elektronska varijanta vesti „Radija 021“.... mada.... a šta je radio ako ne elektronska varijanta.... Dobro... ovo je elektronski oblik sa pisanim tekstovima, uz dodatke sa fotografijama ili čak video snimcima a sve na „izvol’te“ internetu, bez koga kada ostanemo samo na par sati osećamo se kao kao čovek sa žešćim prolivom u sred centra grada a bez i najmanjeg parčeta papira kod sebe. E, listajući taj portal mišem naiđem na zanimljive stvari.... dobro,... kako kome.... Recimo; To jutro su neke barabe „obile na desetine kola na Novom Naselju“.... i uz tekst i fotografije 4 ili 5 kola. A onda obaveštenje MUP, PU Novi Sad, da je prijavljeno samo 9 obijanja. Eto ti ga sad.... pa jel’ devet ili pet puta po devet, ako je više desetina? Na fotografijama se vidi četiri automobila, ali neće ni ovi sa „021“ po celom portalu da lepe slike samo obijenih kola.... mislim, moraju nešto i da pišu, inače bi im se portal zvao „Fotoportal 021“. Bez obzira na sve, učinilo mi se da je neko ludovao te noći, al’ da se nije baš nešto opario.... sem što je, izgleda, bilo organizovano takmičenje u razbijanju stakala na kolima, uz usputno izbijanje para iz džepa svim tim ljudima. Nego... da ovi u „Glas servisu“ ili „Novusu“ možda na taj način ne podstiču promet roba i usluga u Republici Srbiji?! Jer sva ta stakla će se morati zameniti, jelte’? Ali ne bih da optužujem nikog.... i ja sam dan ranije na svojim kolima menjao šofer-šajbNu, koju neki zovu i šofer-šajba... a to je, kao što znamo iz majstorsko-nemačkog - nepravilno. I s obzirom da mi je krađe i divljanja pun.... očin,...batalim ja to i odem dalje.

            A dalje.... svašta; Naprednjaci se zakačili sa Ligašima oko natpisa na gradskim autobusima... ćirilica ili latinica? Jaka stvar.... mislim to što su se oni zakačili. Ako ćemo pošteno, nisu se nikad ni „otkačili“. A i to za pismo po autobusima.... Ćirilica polako nestaje i odumire, to je tačno, ali šta će jadni strendžeri koji dođu u naš grad.... ako takvih još ima.... kako će se snaći?! Doduše, ne znam šta bi jednom Švabi bez automobila (ima li takvih?!) značili Detelinara, Liman, Podbara ili Klisa i sa latinicom i bez nje? Jednako će biti izgubljen sve dok ga neko od nas ne uhvati za ruku, odvede i kaže: Bite, jebem te smotanog, izgubio sam pola sata vodajući te po gradu k’o konja.... što si, koji moj, i kretao iz Nemačke kad ne znaš dalje od nosa.... jebala vas i Evropa i Evropska Unija i OJebs i sve redom.... naravno, iskazujući mu pri tome veliko poštovanje i gostoprimstvene gardove po kojima smo široko poznati. Sve do Segedina.... ili možda Kečkemeta. Batalim ja i tu temu, kad vidim šokantnu vest; Goran Vesić napustio Demkratsku stranku.... Zaista sam bio šokiran.... njega nema već toliko dugo da sam ja bio ubeđen da se on već devet-deset godina „ljulja“ u krevetu na sprat u Zabeli ili Mitrovici.... Kad ono on tu, i uz to još prdi u ’ladnu vodu više nego ikad ranije.... Pazi ti.... ej.... Goran Vesić!.... Stvarno sam mislio da je na robiji ili da se iselio u neku veoma, veoma udaljenu zemlju. Ali ne,... ti smradovi se samo ućute i umire k’o upuvak u gaćama i samo tamo, u bližoj okolini, i smrde, dok mi malo dalje ne osećamo smrad, ali procenat zagađenja je zbog njih sve nepodnošljiviji. Svugde počelo da smrdi k’o u Pančevu. Ma jebem ti lopove, gde na njih da trošim svoje skupo i dragoceno vreme.

            Onda mi je pažnju privukao tekst o ljudima koji prevode i tiluju filmove u kućnim uslovima. Misli se na one koji naprave prevod sa svim vremenima početka i kraja titla za svaku rečenicu u filmu, a mi ga skinemo sa interneta za dve sekunde i još budmo nervozni ako je majstor kasnio sa titlom za pola sekunde tokom celog filma. Kako sam ovo primetio?!.... E, moja pametna žena (deminutive više neću da koristim iz principa) uvek iskopa neke britanske serije da joj skinem, pa da gospođa gleda uveče kad deca poležu.... iako oni već duže vreme ležu posle nas... Skidao sam joj svašta; „Daunton Ebi“, pa „Tjudore“, pa „Povratak u Kranford“ pa „Stubovi zemlje“, pa onda neke francuske filmove koji jedva da postoje i u francuskoj kinoteci u Parizu.... ma svašta. I, između ostalog, napadne me da joj skinem neku britansku seriju „Očajni romantičari“, o nekoj grupi slikara - dramosera iz sredine 19. veka koji osnivaju neko „Prerafaelitisko Bratstvo“, valjda s ciljem da dokažu da je DaVinči za njih bio običan moler. Vrlo interesantna serija.... za dokone mrsomude. Ali kad sam skinuo seriju shvatio sam da ne postoji titl ni na srpskom, ali ni na jednom od jezika koji „se govore u okruženju“.... ako izuzmemo mađarski i rumunski. I grdno razočaran time, čak više od samih romantičara iz serije, odlučim ja da prevedem prvu epizodu pa kud puklo da puklo. Naravno, moja žena, nediplomirani profesor nemačkog jezika (što bi i diplomirala kada se udala?!.... udaja je najveća diploma) je odmah počela da se kikoće „tanko“ k’o Bojsi iz „Mućki“.... Ti da prevedeš film?! Nemoj me zasmejavati! Pa to rade ozbiljni prevodioci, sa godinama iskustva i uz pomoć lektora i za srpski i za engleski.... I tako... napriča mi svašta. Ja joj rekoh da se tako prevodilo dok je Draga Jonaš bila spiker na radiju, a ona je u penziji više od 20 godina.... danas to prevodi i kurta i murta. I.... zalegnem ja i krenem! I.... onako.... fino počnem.... malo sam se podbočavao imenikom, translejterom, a zbog radnje i Vikipedijom. Ali, već posle pet minuta prevedene epizode, u kojoj ima više konverzacije nego u deset „Papilona“, vidim ja da će biti napeto. Ali, odlučio sam i prevešću! Ljudi moji.... šest dana sam ja to radio.... Ne po ceo dan, ali uveče kad god sam imao vremena.... i na kraju završio. Pa to je gore nego da uhvatiš odjednom tri reda kukuruza da kopaš.... Robija! Tek onda sam shvatio zašto svi oni ljudi koji postave prevod i titl na internetu kažu: Samo napiši „Hvala“ za titl koji sam napravio... Šta „Hvala“?!... Pa ja to ne bih radio za 10 evra po svakom skinutom titlu.... a dnevno se skine više stotina puta.... Ma to je takva zavrzlama da nekada ne znaš kako da počneš rečenicu.... ni gde će se ona završiti. Tu prvu epizodu sam za to vreme gledao više puta nego i „Maratonce“ i „Ko to tamo peva“ zajedno! Znao sam svaku reč, svako slovo te usrane prve epizode. Naravno, odmah sam odustao od prevođenja cele serije od osam epizoda.... Pa ja bih to završio pred Uskrs.... možda?! E, od sada nema šale sa prevodiocima. Ne da ću im pisati hvala, nego ću im tražiti adresu da im pošaljem ili flašu „Viljamovke“ ili dve velike „Milka“ čokolade. Pa moraju i oni da dobiju nešto za sav taj trud, verujte mi. I onda sam se toliko solidarisao sa ljudima iz priloga na portalu „021“ da sam odmah zagasio kompjuter i legao da spavam. Ni noge nisam opr’o.

Svečar na Svetog Jovana

            Pre mnogo godina.... a bio sam još dečak i to onaj pravi, bezazleni, koji ni o čemu ne razmišlja puno.... ćale mi je rekao da ćemo otići do crkve. Saborne. Ja tada nisam ni znao da postoje i neke druge.... sem Almaške, jer sam nju često viđao kroz prozor našeg prvog Fiće, prolazeći nekim lavirintom ulica po kraju grada u kojem se moj otac savršeno snalazio a za mene su još dugo ostale misterija. Kasnije sam mogao da radim kao vidič svim „slepcima“ koji su se „gubili“ po Podbari, nikada sa sigurnošću ne znajući gde će izaći. Moja žena se i danas tamo izgubi... u stvari, ne izgubi se, ali se svaki put prenerazi kad otkrije u koju je ulicu izbila. I valjda zato, što je Almaška crkva tada bila pomalo neopravdano zapostavljena, pa kud i svi tuda i on.... moj otac je uvek odlazio u Sabornu crkvu. A tada, početkom sedamdesetih godina prošlog veka (ovo zvuči kao da pišem o nečemu što se događalo pre tri stotine godina), nije bilo potrebe da ideš u bilo koju drugu crkvu u gradu plašeći se da će u Sabornoj biti gužva i da nećeš uspeti da obaviš ono što si naumio, jer je posećenost crkava uoči ili na sam dan nekog praznika bila manja nego radnim danima.... Valjda su se „drugovi“ uvek plašili da ne budu viđeni u blizini nekog takvog „kultorno-istorijskog“ spomenika pred neki veći verski praznik, jer bi to možda značilo da oni možda veruju u Boga a to bi možda moglo biti protumačeno od strane onih koji možda ne veruju u Boga kao... možda kobni životni promašaj.

            U svakom slučaju, pre polaska u crkvu, primetio sam da je mama dala tati neku staklenu posudu prekrivenu nekom crvenom tkaninom, koju sam morao da držim u rukama sedeći na „zadnjem sedištu našeg auta“... mislim,... Fiće. Truckajući se usput, morao sam malo da zavirim u „misteriozni sadržaj“ te staklene posude i da pre dolaska u crkvu razotkrijem samome sebi „veliku tajnu“. A unutra.... ništa posebno... samo pšenica.... i to, činilo mi se, kuvana?! Nije bilo druge nego čekati da stignemo u crkvu da bih saznao šta će se dalje događati. Auto smo ostavili negde na kraju Pašićeve, pardon, tada ulice Svetozara Markovića, i peške, a bilo je dosta hladno, stigli do Saborne crkve. A u crkvi, na moje veliko iznenađenje, neobično veliki broj ljudi, koji je imao posude slične našoj. Služba je već bila počela, pa smo se tiho primakli jednoj grupi ljudi u desnoj strani crkve. I pre toga, crkve su za mene predstavljale posebna mesta. Bilo je tu uvek tiše nego u, činilo mi se, najtišem mestu na svetu, mirisalo je na neki čudan miris koga sam se sećao iz ranog detinjstva a nikada nisam saznao šta je, a u svakoj je bila jedna velika površina ispunjena likovima svetaca ali tako precizno urađena sa bezbroj pozlaćenih detalja da sam bio ubeđen da to i nisu radili obični ljudi, nego neki.... ne znam ni sam.... posebni. Dok je služba trajala stajali smo mirno, ćutali i bili kao opijeni rečima od kojih nismo razumeli skoro ništa iako ne bih mogao reći da su mi bile potpuno nepoznate.... U stvari znao sam da nije u pitanju neki strani jezik, samo... nisam znao ni koji je taj koji je uz pevanje sveštenika dolazio do mene. Uopšte gledano, veoma malo sam tada znao o crkvi i crkvenim obredima. Ono, jeste da me baba na selu odvela par puta u crkvu, ali nije mi ništa objašnjavala, govorila ili pokazivala.... verovatno stideći se da mi priča o nečemu za čega se bojala da nikada sam neću prihvatiti. Prevarila se.

            Služba se završila, i ja sam sa neskrivenim interesovanjem gledao kako svi koji su doneli staklene posude  idu ka jednoj, pomalo uzvišenoj platformi, stavljaju na nju sve te posude, i odmiču se laganim koracima u nazad. Nekoliko ljudi u svečanim odorama, prišlo je posudama u kojima je, video sam to tek tada, bilo pšenice pripremljene na različite načine... neke su bile u zrnu, neke kao da su malo mlevene, a neke su bile potpuno kašaste kao.... kao kesten pire koji smo tada mogli kupiti samo na nekoliko mesta u gradu. Uz slično pevanje kao i u toku službe, ljudi u tim ukrašenim odorama su vinom prelivali sve posude sa žitom dok su se svi prisutnu krstili... a i ja odmah nakon njih... Nekako nisam uspevao da reagujem brzo i počnem da se krstim kada i oni, nego sam po malo kasnio, a to malo mi je izgledalo kao večnost pa sam se plašio da svi gledaju u mene i misle.... „Ovaj mali nema pojma... što su ga onda i dovodili u crkvu“?! Obični strahovi jednog klinca. Malo kasnije, jedan od ljudi u odorama nam je ispričao priču o Svetom Jovanu Krstitelju, svima nam čestitao i poželeo da praznik provedemo u miru. Priču o Svetom Jovanu naravno nisam zapamtio, ali dok je on govorio pomislio sam da bih ga mogao slušati ceo taj dan i narednu noć, jer tako nešto nikada do tada nisam čuo.... reči su stizale jedna drugu, preklapale se na mestima na kojima je to bilo potrebno, rečenice su se produžavale do u nedogled a bile sve više interesantne, pitke i umiljate da su se prosto savijale oko naših glava. Jedna prelepa priča koju, kao što sam rekao, nisam zapamtio tada, ali sam je mnogo kasnije prepoznao čuvši je na drugim mestima i od drugih ljudi. Od tada je je redovno slušam, i s njom i osvećenim koljivom i započinjemo današnji dan, Sabor Svetog Jovana Krstitelja, našu viševekovnu porodičnu slavu. Kada smo izašli iz crkve, otac mi je rekao... „Srećna ti slava sine“, a ja sam se osećao neobično važno u celom tom događaju. Zato i svima koji danas slave želim srećnu slavu a onima koji gostuju kod svečara želim da bar malo osete taj uzvišeni čin najsvečanijeg dana u godini. 

  

Hleb naš nasušni, bezglutenski

            Nekada davno, kada se živelo zbog života ili preživljavalo uz jedva izboreno parče hleba niko nije imao neku veću filozofsku dilemu vezanu za hranu. Danas.... a i već dugi niz godina.... postoji filozofsko pitanje: „Jesti da bi živeo ili živeti da bi jeo“? To bi trebalo da znači da nam je hrana toliko prirasla za srce.... ili nešto niže.... da većinu vremena posvećujemo pripremanju i konzumiranju iste, a i kad smo slobodni od tih aktivnosti onda u mislima previše često putujemo do raznih „Švedskih“ i ostalih stolova išaranih raznobojnim ludilom i ikebanom za natrpavanje sopstvenih stomaka. Šta je tu toliko zanimljivo? Verovatno je manje zanimljivo nego što je ukusno i to toliko da smo počeli više da cenimo dobar zalogaj nego knjigu, film, putovanje, seks.... dobro sad.... kako ko.... a i zavisi s kim. Čak i kad se vratiš s nekog putovanja najčešće prvo pitanje zainteresovanih je „kakva je bila klopa“ ili „a gde ste jeli.... po restoranima....?“ Po tome ispada da smo i na put krenuli s mislima „šta ćemo tamo jesti?“, a najčešće imamo i predubeđenja da je tamo klopa očajna i da ćemo ćevape teško naći (što je manje-više istina). Moja deca su po celoj Evropi isprobali sve moguće lokalne specijalitete. Na primer: kebab, picu, špagete, kebab, picu, špagete, kebab, picu.... i još svašta nešto (recimo.... lazanje).... a što je nama nepoznato i pomalo egzotično a ukus potpuno nepoznat. Vole deca da osete nešto novo pod nepcima.... ne mo’š ih obuzdati. Mada, moram priznati ni mi nismo tako daleko od toga, a i u skoro celoj Evropi je priča slična našoj.... „kebab“ koga prodaje neki „preplanuli“ je na svakom ćošku (za one koji ne znaju „kebab“ je u stvari „giros“ u većini slučajeva od pilećeg mesa).

            Sve to me i pokrenulo u razmišljanje vezano za to ko koga jede i zašto, kao i to koliko je raznovrsna naša porodična kuhinja i šta je u njoj dobro a šta nije. O raznovrsnosti bi se moglo razglabati nadugačko, ali smo mi Srbi većinom životno zaljubljeni u pet-šest vrsta povrća i isto toliko vrsta mesa. Tako nam otprilike izgleda i nedeljni jelovnik. Meni zbog toga ne treba kalendar. Kad ustanem i vidim, a još češće osetim, šta moja žena pravi za ručak odmah znam koji je dan u nedelji. Ako se tu doda i količina ljubavi, uživanja i sreće koja je prisutna dok se jelo sprema i koja prosto izbija iz žene - ne mož’ da omane. Skoro kao kod Steve Karapandže?! Svaka žena zna po nešto od tih malih tajni velikih majstora kuhinje. Ali samo ponešto, pa se za svaki slučaj vrtimo u čarobnom krugu pasulj - grašak - boranija - kupus - krompir (salate ne računam), a uz to redovno piletina, svinjetina, junetina, ćuretina i ponekad (umesto kolača) jagnjetina. Nedelja.... e to je dan kada se spremi isto ovo ali samo malo drugačije pa nije „običan ručak“ nego „nedeljni“ koji u našem narodu ima duboko ukorenjenu tradiciju. Toliko ukorenjenu da se po njemu nazivaju filmovi, časopisi, TV emisije.... Ma dobro.... sve dok u samusluzi ne kupujemo one plastične poslužavnike u foliji sa kompletnim ručkom (slično kao u vojsci ili zatvoru) koje samo gurnemo u mikrotalasnu i.... „mmm, prste da poližeš“ - dobro je, jer još uvek podseća na pravi život. Onaj koji smo imali dok smo bili deca. Na žalost, samo podseća ali nije isti. Zašto? Pa.... ne znam.... sve je onda, čini mi se bilo drugačije.... pa i tirolska salama.... nigde više ne mogu da kupim onu iz sedamdeset i neke, ma ko da je pravi i ma šta da stavlja u nju. Jebote, kao da je Koka Kola pa da samo tri čoveka znaju recept za nju. A tek parizer.... ni u Parizu više ne možeš da nađeš onaj koji smo mi kupovali u robnjaku.

            U poslednje vreme.... već nekih 30 godina.... svi pričaju, pišu i razmišljaju o zdravoj ishrani. Ja još uvek ne znam šta je to iako o tome dobijam mejlove, gledam TV emisije i slušam gde god da se nađem. Kako bih i znao kad je sve kontradiktorno i menja se češće nego jednogodišnji kalendar. Ono što je 2006. bilo izvor zdravlja danas je opasna materija i to toliko da ne znaju gde da je odlože kao da je nuklearni otpad. A kada saberem koliko sam ja tih otrovčina u svojoj kratkoj istoriji života od samo 48 godina pojeo, mislim da sam iznutra izbušen kao trenica i to sa sve četiri vrste rupa. I onda.... do mene stiže glas.... bezglutenska ishrana. Kažu Đoković probao i nakon mesec dana izbio na prvo mesto na ATP listi. Izuzetno je dobro za organizam a i izgubi se koja kila ako ih imaš viška. Odvalim ja tri meseca bezglutenske ishrane i jedino što sam izgubio su tri meseca normalnog života jer sam tražeći bezglutenske stvari ( a da su jestive) provodio svaki dan po jedno  prosečno srpsko radno vreme (znači imeđu dva i tri sata). Čudo jedno je taj gluten. U sve se meša i u sve ga meću. Bez naočara nisam smeo da mrdnem dalje od ćoška jer sam non-stop čitao sadržaje proizvoda a poznato je da se oni pišu slovima one veličine koje upotrebljava KGB za pohranjivanje podataka. U većini slučajeva ni sa naočarima nisam uspeo sve da pročitam. Sve u svemu, taj gluten se nalazi u svim žitaricama a lepljiviji je od super lepka pet do šest puta pa se kao takav lepi na naša jadna i izmučena creva i gomila k’o Cezarove trupe ispred Galije. Na početku sam mislio da to i nije neki problem.... sve dok mogu da jedem krompir i meso.... nema brige. Ali mesec dana kasnije su mi na uši izlazile šnicle i ražnjići. Shvatio sam da moram tu mesnu opsadu da prekinem ili ću da iskočim iz sopstvene kože.

            A onda mi je drugar koji me je i uveo u to rekao da su bez glutena Nutela, Eurokrem, Toblerone.... Opa, tu sam te čekao. Ubacio sam osveženje u ishranu u vidu nabrojanih proizvoda i sunce mi je odmah jače zasijalo (mada nije moralo jer je i onako celo leto pržilo do iznemoglosti), a život postao mnogo, mnogo lepši. Osim što sam zalihe Nutele krio od dece na zaista jedinstvenim mestima jer, lopovi jedni, gde god da je stavim iskopaju je za dva ili tri dana i liše me preko potrebnih ugljenih hidrata kojima sam razbijao masnoću dobijenu od mesnih prerađevina. Ali ’leba sam ostao željan..... sve te dane i noći. Ne jedem hleb a kile ne idu dole? A meni nije jasno kako jer baš sam se svega pridržavao do u tančine?!  A u to vreme je nekako počinjao i Gospojinski post i shvativši da bezglutensko posno meso još nisu otkrili (a na žalost ni posni Eurokrem) odlučih da se manem ja tog zdravog načina ishrane i vratim starim dobrim vrednostima. Hlebu. Šteta.... možda je trebalo izdržati još mesec ili dva i totalno bi se primio na bezglutensku hranu. Ako ništa drugo, to je vrlo „in“ svugde u svetu. Ali.... mator sam ja da teram modu.... A i ’leba i masti je najbolji sendvič na svetu. S paprikom, naravno.

Vitlejeme slavni grade

            Ons upon a tajm.... Da.... pre zaista mnogo godina, Božić je bio pomalo prikriveni praznik. U stvari, za mnoge nije ni postojao.... S obzirom na činjenicu da tada ni Bog nije postojao, čemu bi služila proslava rođendana nekoga ko ne postoji. I zašto bi, uopšte, milioni ljudi slavili rođendan jednog.... tog.... šta god da je bio. Jer, i Titov rođendan smo slavili samo mi u bivšoj velikoj državi, ali ne i izvan nje.... ako ne računamo brojna udruženja naših gastarbajtera u inostranstvu.... mislim.... onih koji su kao i mi sledili Titov put.... jer,.... bilo je i onih koji baš i  nisu. Ali, kao što sam rekao, taj, Titov rođendan, je slavilo između 20 i 25 miliona ljudi.... ali milijardu i po ljudi širom planete da slavi nečiji rođendan , pa makar ko da je,.... to je za naša shvatanja, tih godina, bila apsolutna glupost. Jer Tito je stvorio Jugoslaviju, Bratstvo i jedinstvo, socijalizam a sa njim i samoupravni sistem kao najsavršeniji na svetu, pa onda.... pokret nesvrstanih.... šta još?.... da, dozvolio ljudima da rade u Njemačkoj..... Pa onda.... neki drugi.... recimo.... Mao Ce Tung je kod svoje kuće stvorio isto to i još na’ranio tol’ke Kineze.... Gandi je stvorio.... pa to ne možeš više ni da opišeš šta je sve stvorio.... Pa onda oni crnci u Africi.... Patris Lumumba, Robert Mugabe, Idi Amin, Kenet Kaunda, Agostino Neto, Žan Bedel od milja zvan Bokasa.... pa onda ona.... Sirimavo Bandaranaike.... a da, ta je negde iz.... Azije, ma nije važno.... Sve su to bili veliki ljudi i svi su nešto stvorili pa je njihove rođendane sigurno trebalo slaviti.... A Božić?! Šta se slavi na Božić?! U to vreme, za većinu nas, zaista ništa. I ne samo da nije postojao razlog da se tako nešto slavi, nego to nije bilo ni poželjno.... iako smo svi o tome po malo pričali.... onako.... spominjalo se ponekad. Pred taj praznik koji, u stvari, nije ni postojao.

            Znali smo da spomenemo neke nama čudne stvari vezane za praznik koji i nije praznik jer se tada išlo u školu da 20.januara i sem Nove godine nije se ništa drugo spominjalo. U školi. Ali mi smo znali da, onako bezveze nabacimo.... nešto što smo negde videli na taj.... praznik. Recimo.... da naša baba na Božić baca žito po podu?! I čak i to da, tamo negde na selu, deca kao mi, pijuču kao pilići, da se u mnogo kuća unose grane nekog drveta koje ima žuto-braon lišće sa mnogo zaobljenih ivica, da se pravi svečani ručak i da se pre njega jede kuvano žito.... i još što-šta smo znali.... ali.... dosta stidljivo smo priznavali da to znamo.... Bože moj.... ipak su to gluposti zatucanih seljaka. Čuli smo i neke pesme koje su se pevale, ali samo zapamtili samo prvih par stihova. Otprilike.... „Roždestvo tvojeHriste Bože naš....“ i tu bi stali. Nismo znali dalje. Ili.... kako ono beše.... „Vitlejemeslavni grade od Boga, najveći si ti od grada svakoga....“ i dalje.... dalje sam znao da se spominje „Vojvoda“, ali nisam znao kakav i koji Vojvoda, kao ni kakve veze može da ima jedan Vojvoda sa Božićem. A koga tada pitati?! Učiteljicu?! Naša tvrda Bosanka Ljubica Šešlija bi nas, imao sam taj utisak, poslala na preki sud. Smesta. „Na smrt“.... bi glasila presuda.... Dobro, možda ne baš na smrt.... ali vaspitno-popravnih mera razne kategorije i inteziteta bi bilo sigurno. A ne bi se bolje proveli ni kod razredne u takozvanoj „osmogodišnjoj“ školi. Svi smo ćutali, a svi smo znali. Čak i oni koji su čvrsto tvrdili da to kod njih u kući ne postoji su mi bili u najmanju ruku sumnjivi. Pa sad baš.... da se ni ne spomene?! Čudno, zar ne?! Čak i kada smo bezbroj puta u školi spominjali omiljenog dečijeg pesnika Miroslava Antića nikada nismo spomenuli njegovu poemu „Roždestvo tvoje ...: tropar o Bogu i čoveku“.... ili se ja baš toga ne sećam?!

            Danas, skoro 40 godina kasnije se pitam.... zašto?! Zašto smo se svi pravili da ne postoji nešto što je postojalo. Mi-deca, učiteljice, nastavnici, direktori, TV voditelji, urednici, novinari.... članovi te jebene partije koja nas je vodila i evo dovela u ovu.... svetlu budućnost.... Šta je tu bilo toliko loše da se o tome nije trebalo i moglo govoriti?! Zašto nas niko nije mogao naučiti da se ne stidimo nečega čega se ceo tadašnji hrišćanski svet nije stideo?! Naučiti nas nekoliko običnih stvari, par pesmica, odlasku na liturgiju, Božićnom kolaču.... i.... makar.... makar Očenaš. Tu molitvu za koju čak i Budisti tvrde da je verovatno najmoćnija mantra na svetu.... molitvu koju su i muslimani i Jevreji znali.... koja se dve hiljade godina prenosila od pokoljenja do pokoljenja.... Zašto smo baš mi morali da prekinemo taj sveti lanac?! A imali smo to svi u sebi. Imali, a lagali se međusobno da nemamo. Lagali jedni druge kako je to glupost i besmislica i izmišljotina nekih bradatih popova koji su još jedini ostaci nekog prevaziđenog kvazigrađanskog društva.... A uveče.... uveče kada legnemo, svi u stvari imali neku svoju molitvu koju smo upućivali „nekom ko ne postoji“.... za razne stvari o kojima su maštali, ili čega su se bojali dečaci i devojčice od.... jedanaest godina.... Ja sam znao skoro sve.... Kod nas u kući se nije krišom obeležavao Božić.... Tvrdoglavi Bosanac, moj otac Janko, bio je još tvdoglaviji od svoje zemljakinje, a moje učiteljice, u nameri da mi koliko-toliko prenese vekovnu svetlost Božića. Još kao dete me je vodio na jutrenje u Sabornu crkvu.... po ciči zimi.... kolima možda do pola puta, a onda..... peške. Da zapamtim škripu snega pod čizmama duž cele Pašićeve ulice. Ili na selo.... Video sam i žito na podu i pijukanje i badnjak i Božićni kolač.... Video, ali me je i dalje bilo sramota da o tome govorim pred drugarima.... Pa jeste.... šta tu ima i da se priča.... To se oseća, čuva i nosi sa sobom u.... košulji.... perjanoj jakni.... đubretarcu.... rukavicama.... nedrima. Godinama. Sve dok ne dođe vreme da možeš slobodno, ali tiho, da zapevaš; 

                                          Рождество твоје Христе Боже наш,

                                          возсија мирови свјeт разума,

                                          в њем бо звјездам служашчиј звездоју учахусја,

                                          тебје клањатисја солнцу правди

                                          и тебје вједети с висоти востока,

                                          Господи слава тебје.